O magarcima
Balkanski magarac
| Sistematika | ||||||||||||||
|
Balkanski magarac (Equus asinus asinus) je domaća životinja rasprostranjena u celom svetu. Njen izvorni oblik je afrički magarac (Equus asinus), dok azijski magarac (Equus homionus) nikad nije domisticiran.
Balkanski magarac je autohtona primitivna rasa. Telesna masa odraslih mužja-ka se kreće do 250 kg, a ženki do 200 kg. Visina grebena kod mužjaka u proseku iznosi oko 100 cm,a kod ženki 95 cm. Boja može biti siva,smeđa,tamnosiva i crvenkasto smeđa. U pogledu ishrane je veoma zahtevan, jer se zadovoljava sa malom količinom loše i kabaste hrane, a može da radi veoma dugo. Raspro-stranjena je u planinskim predelima Srbije i Crne gore.
Taksonomska kategorija: rasa
Status: domaća
Poreklo:autohtona domaća rasa
Areal rasprostranjenja: Sremska Mitrovica, Kovilj, Subotica, Dimitrovgrad
In-situ program konzervacije: da
Stepen ugroženosti: ugrožen
Ukupna veličina populacije: 1000 (procena)
Ukupan broj ženskih grla za priplod: 200
Ukupan broj priplodnih muških grla: 20
Populacioni trend: u opadanju
Izvor podataka o veličini populacije: Ministarstvo poljoprivrede,šumarstva i vodoprivrede
Pouzdanost raspoloživih podataka: nepouzdani
Težina odraslog mužjaka (prosečno,kg): 250
Težina odrasle ženke (prosečno,kg): 200
Visina grebena odraslog mužjaka (prosečno,kg): 100
Visina grebena odrasle ženke (prosečno,kg): 95
Boja: siva,smeđa,tamnosiva,crvenkastosmeđa
Karakteristične vidljive oznake:
Matičenje i kontrola: republička,regionalne i osnovne selekcijske službe
Obeležja
Za razliku od domaćih konja, kopita magarca prilagođena su kamenoj, neravnoj podlozi. Daju im siguram oslonac, ali nisu pogodna za brzo trčanje. Ipak, magarci svejedno mogu u izuzetnim slučajevima postići brzinu do 50 km/h. magaraci vode poreklo iz suvih područja. To je razlog zašto kopita teško podnose vlažnu klimu Srednje Evrope i sklona su pucanju i stvaranju dubokih pukotina u kopitu gde može doći do truljenja. Dobra i redovna kontrola kopita zato je od životne važnosti za magarce. Boja krzna im je siva ili smeđa do crne, ponekad crvenkasta. Pored toga, magarci mogu biti i šareni. Potpuno beli magarci su veoma retki (ostrvo Asinara pored Sicilije, austrougarski albino ili barokni magarac). Noge su im ponekad zebrasto prugaste, a stomak beo, kao i područja oko očiju i gubice. Većina magaraca ima uspravnu grivu i rep koji se završava velikom kićankom. Uši su im dosta veće nego kod konja.
U zavisnosti od rase, visina u ramenima varira od 90 do 160 cm, a polnu zrelost dostižu između 2 i 2,5 godine. Parenje je moguće tokom cele godine, ali se po pravilu odvija u proleće. Nakon gestacije od 12 do 14 meseci na svet dolazi obićno jedno mladunće, ali se ponekad mogu javiti i blizanci. Period dojenja traje od 6 do 9 meseci. Magarci su po pravilu dugovečniji od konja i mogu biti stari i do 40 godina.
Posebnosti
Pored spoljnih razlika između magaraca i konja, postoji razlika i u osobinama koje nisu vidljive na prvi pogled. U lumbalnom delu imaju 5, a ne 6 pršljenova kao konji. Magarci imaju 31 par hromozoma, dok konji imaju 32 para. Telesna temperatura magaraca je nešto niža, prosečno je ispod 37°C, dok je kod konja između 37,5 i 38,2°C. Vreme gestacije kod magarca je nešto duže nego kod konja i u proseku traje 365 do 370 dana, dok je kod konja 330 dana.
Divlji magarci i podivljali domaći magarci
kao i kod konja i kod magaraca treba razlikovati divlje magarce od podivljalih domaćih magaraca. Ranije je afrički magarac u više podvrsta nastanjivao područja od Severne Afrike sve do Prednje Azije, dok danas još samo nekoliko stotina jedinki živi na severoistoku Afrike (Etiopija, Eritreja, Somalija i Sudan).
Podivljali magarci žive u mnogim područjima sveta. Žive i u područjima koja nastanjuju pravi divlji magarci koja se smatra kritično ugroženim. To daje razlog za brigu da će se ove dve grupe pomešati iuništiti genetsku čistoću divljih magaraca. U unutrašnjosti Australije živi oko 1,5 milion podivljalih domaćih magaraca, na jugozapadu SAD-a ih je oko 6000 koji se tu nazivaju burros (španski magarac). Tu su zaštićeni kao istorijski simbol, ali to rešenje je sporno jer se veruje da zaštita magaraca dovodi do smanjivanja broja američkih muflona zbog međusobne konkurencije za hranom i vodom. Jedna od retkih populacija podivljalih magaraca živi na severu Kipra. Obojeni su tamno smeđe do crnog i često imaju zebrasto prugaste noge. Značajno su veći od drugih tek nedugo podivljalih magaraca.
Domesticiranje
Novija DNK istraživanja potvrđuju ranije teorije o filogenezi magaraca da svi današnji magarci potiču od afričkog magarca. Magarac je domesticiran puno pre konja i bio je prva životinja koji je čovek koristio za nošenje tereta. Već 4000 godina pre nove ere u dolini Nila, u Egiptu, nubijski divlji magarac bio je odomaćen. Ubrzo nakon toga odomaćivanje je nastavljeno i u Mesopotamiji. Već u vreme klasičnog starog veka magarci stižu u Evropu. Etrurci su imali domaćeg magarca koji je do njig stigao verovatno iz Male Azije. U Grčku je stigao 1000 god pre nove nove ere.
Magarci su u početku korišćeni za jahanje i kao teretna životinja. Kasnije su ih zamenili konji koji su dosta snažniji. Nakon toga, magarci se gotovo gube iz starih kultura. Njegovo kasnije korišćenje pre svega za prenos tereta rezultat je njegove veće izdržljivosti. Magarac može izdržati bez vode i hrane mnogo duže nego konj. Severno od Alpa domaći magarac se pojavljuje tek u rimsko vreme.
Pored navedenog, ljudi su domaće magarce koristili i za prehranu, korišćeno je i mleko magarca, kao i njihova koža. U Srednjem veku smatralo se da je koža magarca naročito dobra za dobijanje pergamenta.
Simbolično i mitološko značenje
U basnama i bajkama magarac je tvrdoglava, često i glupa životinja. Tu je i poreklo i danas korištene reči magarac u pogrdnom smislu. U alegoriji o Buridanovom magarcu, magarac umire od gladi, jer se ispred dva jednako dobra stoga sena nije mogao odlučiti iz kojeg bi jeo.
U područjima Severne Afrike i Mesopotamije magarci su bili poštovani kao božanstva.
