Podolsko goveče
Istorijat
Podolsko goveče potiče direktno od Evropskog divljeg govečeta, tura (Bos primigenius Bojenus). Ova i njima slična goveda bila su raširena u prošlosti na ogromnom prostoru od Ruskih stepa do severnog Jadrana. Gajena su u Podoliji (otuda im ime), Voliniji, Galiciji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Vojvodini i Slavoniji. U Italiji ima nekoliko rasa sličnih podolskom govečetu koji se odlikuju dobrim tovnim osobinama. Prema Bodou (1986) jedino je italijanska rasa Maremmana srodnik podolskog govečeta.
Postoje podaci da su od XIV do XVIII veka iz Panonske nizije terana hodom velika stada podolskih goveda u veće gradove. Srednja Evropa, gde su stizala u dobrom stanju, Venecija, Nirnberg, Ausburg i Beč bili su poznata tržišta na kojima su ova goveda cenjena zbog mesa. Međutim u XVIII i XIX veku smanjuju se površine pašnjaka na kojima se ona gaje zbog širenja oranica. U takvim novim uslovima podolsko goveče postaje glavna radna snaga za obradu zemlje, a na teškim ritskim crnicama nije im bilo premca.
Podolska rasa iz Vojvodine uticala je na stvaranje kolubarskog govečeta u Srbiji u području gornjeg toka reke Kolubare i na govedarstvo Bosanske Posavine, gde je gajeno posavsko goveče ili posavska gulja. Prodorom simentalaca u Vojvodinu, podolac je poslužio kao osnova za stvaranje domaće šarene rase, primenom metoda pretapajućeg ukrštanja.
Opis podolskog govečeta
Podolska rasa spada u krupna goveda. Dlaka je jednobojno siva, sa tamnim senčenjima na vratu, trbuhu i spoljašnjim stranama udova. Ima izuzetno velike rogove u obliku ilire, čija dužina može biti i 1 m, a raspon rogova i do 1,5 m. Ova se rasa odlikuje čvrstim papcima i nogama pravilnih stavova, suvih zglobova sa snažnim tetivama i dugačkim korakom.
Karakteristike
U pogledu fizioloških osobina, podolsku rasu karakterišu kasnostasnost i niska proizvodnja mleka i mesa. Od svih njenih proizvodnih svojstava, najbolje je izražena radna sposobnost, koja je međutim, u uslovima intenzivne poljoprivredne proizvodnje izgubila na značaju. Na malim posedima radne volove podolske rase potIsnuli su od njih brži konji, a na narednim gazdinstvima mehanizazija. Proizvodnja mleka je vrlo niska. Praktično se može reći da je količina mleka tolika da obezbedi ishranu teleta. Tovna sposobnost podolaca je takođe slaba. Poznato je da za jedinicu prirasta troši više hrane, i da u unutrašnjim šupljinama taloži više loja u kasnijem dobu. Meso je suvo i žilavo.
Podolac je odgajan u najekstenzivnijim uslovima. Za letnju ishranu korišćeni su pašnjaci koji su najčešće od jula i avgusta u sušnim godinama bez zelene trave. Posle skidanja useva, korišćena su strnjišta, kukuruzišta, repišta… i tako do duboko u jesen. Zimska ishrana bila je još oskudnija, najčešće na slami i kukuruzovini. Samo u retkim slučajevima dodavana je zrnasta hrana, isključivo oteljenim kravama ili volovima pred početak radova. U takvom sistemu ishrane i nege, podolac, izvanredno prilagođen sredini panonske ravnice, davao je adekvatnu proizvodnju u skladu sa pruženim uslovima.
Od ostalih osobina koje karakterišu ovu rasu,navode se sledeće:
- Sposobnost adaptacije na klimatske prilike
- Otpornost na bolest (pri kontroli na tuberkulozu, otpornost je ustanovljena u 4,2% slučajeva kod grla podolske rase, a 17,7% kod simentalaca)
- Sposobnost kompenzacije posle nepovoljnih uslova
- Lako teljenje, praktično potpuno bez pomoći
- Dobre materinske osobine
O projektu
Pokret gorana Sremska Mitrovica je 1998. godine započeo uzgoj goveda Podolske rase. Prvi primerci na Goransko-ribolovačko jezero stigli su tokom proleća kao pokon ekologa iz Mionice Pece Petrovića.
U Zasavici podolci se gaje pušteni na pašnjaku Valjevac površine 300 ha, gde se trenutno nalazi 80 primeraka.
Danas se podolska goveda uzgajaju u: Bačkoj Topoli (Sabolš Tružinski, 200 kom), SRP Zasavica (80 kom), i Vršcu (Jovan Bradvarović, 50 kom).
Sva grla Podolske rase su obuhvaćena programom očuvanja životinjskih vrsta, a u okviru Ministarstva za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Republike Srbije.
