Evropski dabar, životinja koja je nekada bila široko rasprostranjena na Balkanu, doživeo je početkom XX veka potpuni nestanak iz naših krajeva. Poslednji primerci u Srbiji odstrijeljeni su još u to vreme, čime je ova vrsta izgubila svoje prirodno stanište u posavskim močvarama i velikim rekama. Međutim, zahvaljujući dobro planiranim projektima reintrodukcije, dabar se vratio u naše vode – a upravo Specijalni rezervat prirode Zasavica postao je centar te priče.

Prvi koraci povratka

Početkom decembra 2004. godine, dabrovi su ponovo pušteni u prirodu Srbije. Prva lokacija bio je rezervat Zasavica, a ubrzo zatim dabrovi su naseljeni i u Obedsku baru. Projekat je realizovan u saradnji Biološkog fakulteta u Beogradu, Asocijacije iz Bavarske i Specijalnog rezervata prirode Zasavica, a ukupno je pušteno 31 jedinka – raspoređenih u četiri porodice i nekoliko pojedinačnih jedinki.

Svaki dabar pre puštanja dobio je mikročip, što je omogućilo precizno praćenje njihovog kretanja, zdravstvenog stanja i opstanka u novim uslovima. To je bio ključan korak, jer se samo na taj način mogla pratiti uspešnost celog projekta.

Širenje van rezervata

Već tokom prvih godina, dabrovi su pokazali da se odlično prilagođavaju novom-starom staništu. Njihove brane, kolibe i tragovi ishrane brzo su postali uočljivi, a populacija je počela da se širi i izvan granica rezervata.

Pored brojnih pojedinačnih viđenja, evidentirane su i četiri nove teritorije na kojima su se formirale čitave porodice dabrova:

• na reci Savi kod Martinaca,
• na reci Savi blizu Brčkog (Bosna i Hercegovina, Republika Srpska),
• u Bitvanskom kanalu kod Glušaca,
• u reci Jadar kod Lešnice, blizu Loznice.

Ovo širenje je najjasniji znak da je reintrodukcija uspela. Dabar nije samo preživeo u novom okruženju, već je počeo da zauzima nova staništa i vraća svoju ekološku ulogu.

Mortalitet – prirodni izazovi povratka

Naravno, povratak dabra nije prošao bez izazova. Mortalitet je uvek presudan faktor kada se procenjuje uspešnost ovakvih projekata. U Zasavici je do sada zabeleženo šest slučajeva uginuća. Za dve jedinke uzrok nije mogao biti precizno utvrđen – pronađen je samo kostur jedne, dok je druga bila u kasnoj fazi raspadanja. Tri jedinke su uginule usled prirodnih uzroka, najverovatnije bolesti, dok je jedan dabar nastradao u saobraćajnoj nesreći samo tri dana nakon puštanja.

Ipak, broj mortaliteta je relativno mali u odnosu na ukupan broj puštenih jedinki, što se u projektima reintrodukcije smatra velikim uspehom.

Dabar nekad i sad – istorijski osvrti

Da dabar nije stranac našim vodama, potvrđuju brojni istorijski zapisi. Tokom prve polovine XIX veka, iako već malobrojan, dabar je još uvek bio prisutan duž velikih reka poput Dunava, Save i Morave. Čuveni prirodnjak Alfred Brehm beleži putopisca Taubea iz 1777. godine, koji navodi zanimljiv podatak – u blizini Mitrovice pronađena je „koliba“ sa čitavom porodicom od osam dabrova.

Ovi zapisi pokazuju da je dabar nekada bio sastavni deo naših ekosistema, ali je čovekovom intervencijom potpuno nestao. Njegov povratak danas, posle više od jednog veka, ima ne samo ekološki, već i simbolički značaj.

Simbol uspeha i nove šanse

Povratak dabra u Srbiju predstavlja jednu od najuspešnijih priča o obnovi izgubljene vrste u našem regionu. Osim što obogaćuje biodiverzitet, dabar kao „ekosistemski inženjer“ stvara i nova staništa – njegove brane povećavaju zadržavanje vode, formiraju močvare i pogoduju drugim životinjama i biljkama.

Ovaj projekat pokazuje da priroda ima sposobnost oporavka, ali i da je za to potrebna ljudska volja i saradnja stručnjaka. Dabar u Zasavici i Obedskoj bari danas je dokaz da se i u Srbiji mogu sprovoditi uspešni projekti očuvanja ugroženih vrsta.

Njegov povratak nije samo naučni poduhvat, već i podsećanje da čovek i priroda mogu da koegzistiraju, pod uslovom da se staništa čuvaju, a vrste štite.